Kažu da je u životu jednog festivala najteža njegova druga godina. Kad se festival rađa, svi se s udvostručenim naporima trude oko njega, entuzijazam je na tački ključanja a dug i uspešan život ne samo da mu se predviđa, već je nešto što se samo po sebi podrazumeva. A onda prođe tih godinu dana, entuzijazam se amortizuje, izvesnost dugog i uspešnog života prelazi u domen vere i nade, i festivalu ne ostaje ništa drugo nego da takav kakav je izađe pred nemilosrdan sud javnosti i sasluša preusudu. Ima li ili nema za njega mesta u kulturnoj sredini kojoj nastoji da se nametne. Evo, dakle, i nas, Paralelnih vizija, u svom drugom izdanju pred publikom i kulturnom javnošću, znatiželjni da saznamo da li smo potrebni i da li je pop-kulturni diskurs u okviru koga želimo da se pozicioniramo dovoljno vitalan i snažan da se odupre diktatu establišmenta koji ga neumorno gura u okvire društvenih margina. Duboko verujemo da smo napravili jedan raznovrstan, zanimljiv, kvalitetan program koji i u muzičkom i u filmskom svom aspektu može da pokaže kako su i mainstream i alternativna neophodni i nezaobilazni sastojci svakodnevice kuturnog života, elementi bez čije alhemijske interakcije kultura zapravo ne bi ni mogla da preživi. Zadržali smo koncept ravnopravnog tretmana dokumentarnih i igranih filmova koji su na ovaj ili onaj način vezani za muziku, ali smo ovogodišnje izdanje obogatili i novim sadržajem – selekcijom kratkih filmova kojima je muzika ili tema ili inspiracija. I verujte nam – pravi biseri se kriju među ovim minjaturama.
U jeku priprema za ovo izdanje Paralelnih vizija stigla nam je nepojamna vest o preranoj smrti Aleksandra D. Kostića, filmskog kritičara, dramaturga, dugogodišnjeg urednika filmskog programa B92, čoveka čiji je radni opus utkan u ono što čini modernu srpsku misao o filmu, muzici i popularnoj kulturi uopšte. Kosta je neposredno doprineo postojanju Paralelnih vizija, bio je i član žirija prošle godine. Stoga ovogodišnje izdanje festivala posvećujemo njemu.